.ODc3Mw.NTYzOA

2. Dȕnja, e, ž. žen. ime koje sam čuo u ovoj anegdot[i]: u roditelja rasla devojčica Dunja koja bila vrlo mila te su je svi voleli, pa čak i jedan Turčin njihov sused. Devojčica se razboli i umre. Na dan njene sahrane Turčin, posmatrajući njen sprovod a potresen tom smrću uzviknuo je: dunjȁ, mȍri dunjȁ, dȅvъr dunjȁ! [svete, more, svete, nestalni svete], što v. dalje. Devojčina mati čuvši to zakuka: Dȕnjo, mȍri Dȕnjo, ȅte i Tȕrci te žȁlif. [Dunjo, more Dunjo, eto i Turci te žale.] U V. Dȕnja, ž., znač. pod 2). – U R.J.A. 3. Dȕńa, ž. – U El. Dunja, e, žen. ime.