.MTg4Nzc.MTUxNDM

miždedžȉja, e i mӥždedžȉja, e m. 1) Muško lice koje kao prvo donese nekom kakvu radosnu vest ili ugodan, prijatan glas. Srpčići u Prizrenu stvorili su od toga kao neku profesiju, naročito otkako [je] uveden autobuski saobraćaj. U vremenu dolaska autobusa u Prizren, ona su kod autobuske stanice i, čim spaze pridošle putnike Prizrenske Srbe, trče što brže mogu da jave njihovim porodicama i prime nagradu što im pripada; ona kad spaze koga od ukućana još iz daleka viču „mižde!“ da ih ko drugi ne bi pretekao: A. Kȍj vi bȉja miždedžȉja? B. Mӥždedžȉja ni bȉja Andrȅška Slȃvkov; – 2) U pl. miždedžȉje i mӥždedžȉje su muškarci koji o svadbama, po završenom venčanju hitaju ženikovoj kući da to jave te da se učine i poslednje pripreme za doček neveste i svatova. Tur. mӥždedži.