.MTAwNTE.NjkxNg

1. dȅte, detȅta, sr. 5 p. jd. dȇte, dvoji[na] detȅti, kol. mn. dȅca, ž. (što v. na svom mestu). muš. i žen. čeljade otprilike do 7 god. starosti: Što bȉješ toj dȅte, štȍ ti učinȉlo? [Što biješ to dete, šta ti je učinilo?] – Dȁdi detȅtu igrȁčke, pa na rabȍtu. [Daj detetu igračke, pa na posao.] – Sȁl tȇj dva detȅta gu ostadȍše žive. [Samo ta dva deteta joj ostadoše živa.] – Ogrej, slȕnce, ȍgrej, | Mati ti se mȍli, | Dve detȅti dȍi, | A trȅćo gu plȁče [Ogrej, sunce, ogrej, | Mati ti se moli, | Dva deteta doji, | A treće joj plače.] (nar. deklamacija za zabavu i razonodu deci). – Ćȇrko moja, kȃži ćȇrke tvȍje, neka kȃže ćȇrke svȍje, ćerkȉno gu dȅte plȁče [Ćerko moja, kaži ćerki tvojoj, neka kaže ćerki svojoj, ćerkino joj dete plače] (n. posl.). – Štȍ mi ti je, dȅte moje, štȍ te bȍli? – U El. dȇte, detȅta, sr., dȅca, kol. ž., decȁma (dat. mn. – U V. déte, dèteta, sr. – U R.J.A.

Kod Srba u Prizrenu postoji ovakav običaj u vezi sa jednim verovanjem: kad kuća očekuje prinovu, a u kući se tada tka, i kada je tkanje pri završetku te kada iz svoga ležišta – žljeba na zadnjem vratilu ispadne onaj štapić (u Prizrenu stȁpče) što drži početak pređe kad se ova navija na vratilo, onda neko od ukućana uzme taj štapić u zube i izleti na ulicu, a za njim i po koji od ukućana; sad se gleda ko će prvo naići na njih: muškarac ili ženska; ako prvo naiđe muškarac veruje se da će očekivana prinova biti muško; u protivnom, rodiće se devojčica. U nekim kućama čeljadetu sa štapićem u zubima se prethodno vežu oči i tako ono izlazi na ulicu.