.ODc3Mw.NTYzOA

2. Ду̏ња, е, ж. жен. име које сам чуо у овој анегдот[и]: у родитеља расла девојчица Дуња која била врло мила те су је сви волели, па чак и један Турчин њихов сусед. Девојчица се разболи и умре. На дан њене сахране Турчин, посматрајући њен спровод а потресен том смрћу узвикнуо је: дуња̏, мо̏ри дуња̏, де̏вър дуња̏! [свете, море, свете, нестални свете], што в. даље. Девојчина мати чувши то закука: Ду̏њо, мо̏ри Ду̏њо, е̏те и Ту̏рци те жа̏лиф. [Дуњо, море Дуњо, ето и Турци те жале.] У В. Ду̏ња, ж., знач. под 2). – У R.J.A. 3. Dȕńa, ж. – У Ел. Дуња, е, жен. име.