.NDY5NDU.Mzk4MTU

ЗБИРКА РЕЧИ из Призрена Димитрија Чемерикића

а̏ и а̑ узвик и свеза I као узвик употребљује се у различитим приликама; тако: 1. упитно. - Миту̏шо, ти̑ ду̏шо, / А̏ де̏ си ми би̏ла? (Н.п.). Ко̏му збо̏рим ја, те̏бе ели то̏му дува̑ру, а̏? - А̏ чу̏ ли, Бо̏га ти, то̏га пуфта̑ра како пу̏шћа пу̏фке? 2. у љутњи, каткад и уз претњу - А̏ мо̏ри, ку̏чко прокле̏та. - А̏, вра̑гу један, са̏л ако не̏ ми па̏днеш у ру̏ке. 3. у молби. - Не̏мој та̀ко, а̑, љо̏чко моја. - А̑. бре̏ брате, опро̏сти му за на̑јпу̏т. - А̑, учи̏ни ми тај ми̏лос, мо̏лим ти се. - А̑, море би̏ро, оже̏ни се јенпу̏т, доне̏си ми одме̏ну. 4. прекорно. - А̑, мо̏ре чове̏ку, што си па и ти чу̏дан учини̏ја. - А̑, мо̏ри ма̏ти, што̏па ми збо̏риш та̏ко? 5. временски, у смислу како, чим, тога тренутка. - А̏ поче̏смо да ту̏рамо со̏фру, те̏ке припуца̏ше пу̏шке. - Иди до̏ма, а̏ свршиш рабо̏ту на дуга̏њу. - Ће му изву̏чем уши, а̏ га уфа̏тим. - Беја̏ се спраи̏ја да га потра̑жим и, а̏ да̏ пођем, а о̑н сти̏же. 6. у смислу час-час, ђа-ђа. - И̏ч не миру̏је све̏једно трчи а̏ та̏мо, а̏ ова̑мо. - Са̏л се шту̏ра по ку̏ће, а̏ та̏мо, а̏ та̏мо. 7. у смислу заповедања и нуђења. - А̏, у̏зни рабо̏ту у ру̏ке, не се̏ди ка̑ залудни̏ца. - А̏ биро̏, изе̏ди вој бутки̏че, та̏ко, без ле̏ба. А̏, здра̏ви, ку̏ме. - А̏, пријатељи̏це, ва̏ди ме̏со, жи̏ ти гла̑ва. 8. у изненађењу, чуду. - А̀ што ми казу̏јеш, умре̏ја Пе̏труш? Зар и то̑ј мо̏га о̑н да учи̏ни, а̑? 9. за одазивање, место изволи, чујеш. - А. Ца̑но, Ца̑но мо̏ри. Б. А̏? 10. упитно, место што кажеш, што рече, чујеш. - А. Ми̏то, доне̏си воду за ру̏чак. Б. А̏? 11. употребљује се и удвојено аа̏ и аа̑. а. потврдно, у одобравању. - Аа̑, о̑н ги пу̏ни сте̏ље коли̏ко о̏ћеш. Аа̑ они су ју̏тре светогари. Аа̏, и то̑ј мо̏же да би̏дне. Аа̏ посвети̏ла гу се што те изби̏ла. (т.ј. рука). б. прекорно. - Аа̏ та̏ко ти и ва̏ља къ̏д не слу̏шаш. II као свеза употребљује се: 1. у редовним значењима: Съ̏н је лъ̏жа, а Бо̑г исти̏на. (н. посл.). -Нау̏ка је је̏на му̏ка, а одлу̏ка две му̏ке. (н. посл.). Болан се пита, а здравому се дава. П.Костић: Пословице, загонетке... 1930, 126. Вино вика, а ракија рипа. Ibid. 127. Ја га турам у недра, а он иде у ребра. Ibid. 129. Млади једев дивљачке, а старима трнев зуби. Ibid. 130. Од сокола ут (буљина), а од ута сокол. Ibid. 130. Са̏ба зо̏ра, а ја̑ јо̏ш у дво̏ра, / Пла̑дне ви̏ка, а ја̑ у ло̑в по̏ђо. (н.п.). Још Ори̏тка на вра̑та